Vino se doživljava i oseti svim čulima, i kao takvo, teško ga je objasniti u par reči. Čak i laici znaju ono osnovno- da se po boji deli na belo, roze, ružičasto (ružice- malo intenzivnije po boji i bukeu u odnosu na rozee) i naravno crveno vino, koje se kod nas i dalje naziva crnim. Dalje smo odmakli u vinskoj kulturi, pa ljudi sve više traže i suva, polusuva, poluslatka i slatka vina, što je njihova podela prema sadržaju neprevrelog šećera. Suva vina sadrže do 4 g/l neprevrelog šećera (najčešće u tragovima), polusuva 4-12 g/l, poluslatka 12-50 g/l, a slatka preko 50 g/l neprevrelog šećera.

Za neke, koji inače ne piju vino, postoje i specijalna vina drugačijih karakteristika od vina u običnom smislu; kao što su šeri vina, porto, desertna vina, likerska, penušava ili samo gazirana i aromatizovana vina (vermut i bermet, za koji su sigurno svi bar čuli).

Po našem važećem pravilniku, prema kvalitetu dele se na stona vina, stona vina sa geografskim poreklom, kvalitetna vina sa geografskim poreklom i vrhunska vina sa geografskim poreklom. Termin zaštićenog geografskog porekla podrazumeva kompletnu kontrolu od vinograda do čaše, da bi vino ponelo taj laskavi epitet, mora biti proizvedeno isključivo od grožđa sa tog lokaliteta, i sam vinograd mora imati određenu starost, a zatim sledi senzorna ocena samog kvaliteta koju vrši za to određena komisija.

Sva vina koja nemaju zaštićeno geografsko poreklo se, bez obzira na njihovu stvarnu vrednost, moraju u prometu deklarisati kao stona vina.